Топљење. Уређаји и примена.

Топљење је фармацеутско технолошка операција којом се чврста и получврста тела претварају у течност помоћу топлоте. Примењује се при производњи фармацеутских препарата , масти, кремова , паста и др.

Топлота топљења је количина топлоте коју треба довести да се јединична маса истопи на температури топљења.

Процес топљења кристала:

-          да би дошло до топљења потребно је материјал загрејати

-          да би процес топљења могао да тече треба идаље доводити топлотну енергију која одлази на повећање унутрашње енергије. Када енергија постане толико велика да покида везе у кристалу између молекула настаје рушење кристалне структуре и тело (материјал) прелази у течност.

Када се материјал истопи даље довођење топлоте води ка загревању течности.

При изради получврстих и неких чврстих фармацеутских облика  како би се добила хомогена маса жељених карактеристика у њихов састав улазе супстанце различите конзистенције. У састав подлога улазе супстанце које су чврсте конзистенције у облику прашка, љуспица комада. Овакве супстанце треба отопити.

Прописи за израду наводе да се компоненте отопе и мешају до хлађења за масти и кремове а супозиторије и вагиторије изливају у калупе.

Топљење масне подлоге се одвија тако што се најпре отопи компонента подлоге са највишом ТТ а затим постепено у њу додају масне материје са нижом ТТ. Меша се до потпуног хлађења да би се израдила хомогена и једнолична маса (маст). Мешање масе се мора вршити до хлађења јер масни алкохоли, масне киселине, воскови не стварају топљењем праве растворе са парафинским и минералним уљима већ кристалишу из отопљене масе ако се не врши мешање.

Топљење се у апотеци врши у патени на воденом купатилу, а у индустрији у посебним уређајима који се називају дупликатори , реактори.

Топлотне операције обухватају оне операције код којих је значајан пренос и размена топлоте. Водена пара је најважнији медијум за преношење топлоте.

Примери:

PARAFFINUM SOLIDUM – Церезин – чврст парафин у облику је безбојних или белих провидних комада, често кристалне структуре, масног опипа под прстима, без мириса и укуса . Топи се на Т 50-57 C. Отопљен се меша са масним уљима, мастима и восковима. Употребљава се за очвршћавање мекших подлога.

CERA ALBA – Бели восак – у облику је белих до жуто белих чврстих округлих плочица или танких провидних листића слабо карактеристичног мириса. ТТ 61-65 C

CETOSTEAROL- беле љуспе или бела кристална маса слабо карактеристичног мириса, масног опипа.
CERA LANAE – Безводни ланолин – жућкаста жилава лепљива маса слична масти, слабо карактеристичног мириса. Топи се на Т 36-42 C.

VASELINUM ALBUM- Бела или зеленкасто бела маса без мириса и укуса ТТ 38-56 C

CETACEUM- пречишћен восак , бела кристална љуспаста маса седефастог сјаја, под прстима масна слабог карактеристичног мириса.

WITEPSOL- подлога за супозиторије у облику љуспица а може бити у облику комада – блокова од 5кг или у виду прашка. Класификација је извршена према физичким карактеристикама ТТ , очвршћавања 34-44 C

Тачка топљења је температура при којој супстанција из чврстог агрегатног стања прелази у течно. То је карактеристична константа за сваку супстанцу. Она је обично једнака тачки очвршћавања. Тачке топљења и очвршћавања добро су дефинисане само за кристалне материјале. Аморфни материјали, на пример стакло, не топе се на одређеној температури већ са порастом темепратуре омекшавају.

Под посебним околностима, могуће је чврсто тело загревати изнад тачке топљења без фазног прелаза у течно стање (суперзагревање), односно хладити течност испод тачке мржњења (суперхлађење). То је рецимо случај са водом на веома чистој површини од стакла. Фине емулзије чисте воде су експериментално хлађене на -38°C, а да се нису заледиле. Згрушавање течности се иницира путем мале промене у особини материјала (рецимо вибрација). Ако се материја остави у потпуно мирном стању, могуће је постићи појаву суперхлађења или суперзагревања. Материје у оваквом стању су термодинамчки нестабилне и могу нагло променити агрегатно стање. Ове појаве су сличнехистерезису код сталних магнета.

Топљење је физички процес у коме материја мења своје агрегатно стање од чврстог у течно. Унутрашња енергија чврсте материје се увећава, обично загревањем или повећањем притиска, чиме се њена температура подиже до температуре топљења. Када тело достигне тачку топљења, његова строга структура молекула се ремети и постаје лабавије уређена, чиме тело постаје течност. Док тело прелази из чврстог у течно стање његова температура се не мења. Енергија коју је потребно предати телу да би се оно отопило (на температури топљења) назива се латентна топлота.